ХАСАН ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ: "ДА НАШИ НИСУ УБИЈАЛИ СРПСКЕ ЖЕНЕ И ДЈЕЦУ У СКЕЛАНИМА И КРАВИЦИ, НЕ БИ СЕ ДЕСИЛА СРЕБРЕНИЦА"

СРЕБРЕНИЦА - Породице убијених Бошњака као и они преживели који су претрпели злостављања и тортуре управо од Насера Орића и 28. дивизије тзв. Армије БиХ још увек чекају да злочинце стигне правда. Они су били жртве припадника свог народа, само зато што нису желели да пуцају на комшије Србе и убијају недужне цивиле. Неки су овакву одлуку платили животом, други су мучени и злостављани а неки су страдали и зато што су били у мешовитим браковима са припадницима(ама) српске националности. Неки су и јавно проговорили о свим тортурама али правосудне институције биле су потпуно незаинтересоване за њихове исповести.

ДА НАШИ НИСУ УБИЈАЛИ СРПСКЕ ЖЕНЕ И ДЈЕЦУ

Окружном тужилаштву у Бијељини достављен је извештај о злочинима Насера Орића над Бошњацима, каже министар полиције Републике Српске Драган Лукач. На више од 100 страна документована су убиства, силовања, пљачке, недозвољена трговина хуманитарном помоћи. Министар унутрашњих послова Републике Српске Драган Лукач рекао је да је Центар јавне безбедности Бијељина поднео извештај Окружном тужилаштву Бијељина против Насера Орића за извршење кривичних дела убистава, силовања, пљачки углавном над припадницима бошњачког народа за време протеклог рата на подручју Сребренице.

Како преноси РТРС, Насеру Орићу, као вођи организоване групе од најмање 20 саучесника, на терет се стављају убиства сребреничких муслимана, помагање убицама или прикривање тих убистава.

Оптужени ратни злочинац, из војске избачени војсковођа, колекционар краденог и отетог злата, главни благајник тајних ратних и послератних донација, мешетар хуманитарне помоћи у гладној Сребреници, Насер Орић постао је сарајевски национални бренд, преноси РТРС.

Осим Орића, на списку осумњичених за убиства муслимана Сребренице још су и Суљо Хасановић, Хакија Мехољић, Хамдија Фејзић….

"По његовом наређењу је извршено убиство једног официра ЈНА бошњачке националности који је дошао у Сребреницу и ставио се њима на располагање, али према неким истрагама и изјавама сведока, он је био нека конкуренција коју је Насер Орић хтео да елиминише", додаје Лукач.

Под оптужбом да сарађује са Србима и да је послат као хрватски шпијун, у Каменици надомак Коњевић поља, ухапшен је и каменован у новембру 1992. године. Тада су орићеве снаге заробиле па ликвдирале и младу медицинску сестру Фуаду Омеровић, која је била у поодмаклој трудноћи а била је непосредни сведок тог злочина. Њено тело још није пронађено. Неки Бошњаци су након рата сведочили о Орићевим злочинима, као и о монструозности муслиманских војника над Србима и поштеним Муслиманима. Процењује се да је у Сребреници убијено 40 муслиманских цивила, а последњи извори говоре и о више стотина Бошњака ликвидираних од стране 28. дивизије тзв. Армије БиХ.

Доста је оних који су осудили злочине бошњачке војске над Србима у Сребреници и који су о крвавим походима на српска села и сведочили. У селу Церска у мају 1992. формиран је логор за Србе где су вршена силовања, стравична мучења и ликвидације заробљених српских цивила.Према подацима Центра за демократију и транзициону правду, логор "Штала" је формиран крајем маја 1992. године у засеоку Роваши. Међутим, познато је да је у том логору заробљен и већи број Бошњака који су даноноћно мучени и злостављани само зато што су одбили да обуку униформе тзв. Армије БиХ и убијају комшије Србе. Због тога су робијали данима и месецима трпећи страшне зулуме од својих сународника.

У Церској, тачније у Моћешима живела је и Саха Чохадаревић, Бошњакиња која је баш овде провела читав рат. Њена изјава / исповест објављена у књизи "Сребреница - велика обмана".

"Рођена сам у Коњевић Пољу. У Моћешу, односно Церској, ме је и затекао рат у бившој БиХ. Овде сам остала све до 12. марта 1993. године, када је муслиманско становништво са подручја Церске и других околних муслиманских насеља било принуђено, пред офанзивом Војске Републике Српске, да се евакуише и оде у Сребреницу. За ово време знам да је главни команднат оружаних муслиманских јединица на подручју Церске био Салиховић Шемсудин, а једном од већих јединица командовао је Мустафић Фикрет из Моћеша. Ове оружане мислиманске јединице су, како сам чула, организовале нападе на српска насеља на том подручју и то на Шадиће, Рогосију, Вандзиће, Метаљку и Кравице. Могуће да је било напада и на друга српска села, али се тренутно не могу сјетити. Познато ми је да је једна од већих борби вођена и на месту званом Гробић. Лично ми је познато да су после напада вршене пљачке из српских села, конкретно из села Кравице. Такође ми је познато да је у Церској односно у Куртићима био и затвор за Србе, у коме је било 10 заробљених Срба мушкараца и две заробљене жене Српкиње, али ја њихова имена не знам, нити одакле су. Ови заробљеници из Церске пребачени су у Сребреницу, непосредно пред пад Церске.

Затвор се налазио у штали Мује Куртића, ћија је ћерка Фатима била моја јетрва и од ње сам чула да су ови затвореници били тучени и малтретирани од стражара и других, чија имена ми нису позната.Познато ми је да је приликом напада муслиманских оружаних снага из Церске на Рогосију једном од јединица командовао Мустфућ Фикрет и приликом овог напада погинуо је и мој девер Заим Крџић. После овог напада причало се да је убијено око 80 српских војника, али се није говорило о томе шта се дешавало са заробљеним и рањеним српским војницима. Почетком рата, а колико се сећам крајем априла 1992. године, чула сам да су муслиманске оружане јединице у Коњевић Пољу организовале напад на колону камиона која се кретала у правцу Милића. Није ми познато колико је ту било убијено цивила у колони камиона, а чула сам да су организатори напада били Османовић Азир и Османовић Хасим звани «Кобра», оба из Коњевић Поља. Заједно са цивилним становништвом са подручја Церске у Сребреницу су се 12. марта 1993. године евакуисале и муслиманске оружане јединице које су предводили 407 командант Првог церанског одреда Салиховић Шемсудин и Мустафић Фикрет. Убрзо по доласку у Сребреницу Фикрет Мустафић је отишао у Тузлу, а Салиховић Шемсудин је остао до краја у Сребреници, ставио се под команду Насера Орића и задржао своју командну улогу над Првим церанским одредом. Колико је мени познато по нашем доласку у Сребреницу, муслиманске оружане јединице нису вршиле нападе на околна насеља јер је био присутан УНПРОФОР који је држао контролу у Среберници. Међутим, јуна месеца 1995. године чула сам да је Турсуновић Зулфо са својом јединицом отишао на подручје Жепе и да је тамо извршио заједно са јединицом Авде Палића из Жепе, напад на српско село Вишњица. По повратку јединице Турсуновића у Сребреницу чула сам да су они у Вишњици убили око 40 српских цивила и војника, а да је један муслимански војник погинуо, а двојица рањени. Ја сам са мужем, својим свекрвом и заовом, у Среберници била смештена у једној старој кући и Улици Реуфа Селманагића «Црног», у којој су се налазиле смештене још три породице. Ја сам се бавила кућним пословима, а мој муж је био ангажован на стазама на терену, али није учествовао ни у једној акцији. Познато ми је да је у Сребреници главна личност по свим питањима био Насер Орић. Начелник полиције био је Хакија Мехољић. Уз Насера најзначјније улоге имали су Зулфо Турсуновић из Сућеске, затим лица којима имена и презимена не знам, а позната су под надимцима «Миш», «Манџа Црни», «Кемо» из Пала и његов брат «Рефо».

«Миш» је био познат по томе што је у Сребреници силовао и малтретирао жене, а у акцијама приликом напада на српска села, да је клао заробљене српске цивиле и војнике За «Кему» се слично причало, с тим што је он био познатији по томе да је масакрирао заробљене српске цивиле и војнике приликом извођења акција. Исто се може речи и за «Манџу Црног» и Кеминог брата Рефу. Такође, они су били познати и по томе што су мучили и физички злостављали заробљене Србе у затворима у Сребреници. Они су такође били сурови и према муслиаманском становништву у Сребреници, а стрељали су један број оних који нису хтели да се повинују њиховој вољи, а познат ми је случај да су стрељали неког Ризвановића из села Глогове. Насер Орић је био познат и по томе што је одводио девојке и жене из Сребренице по свом избору и неке од њих силовао, а знам за случај једне лепе девојке по имену Злата, из Каменице код Зворника, коју је силовао. Напред наведени «Кемо» са Пала је, колико се сећам априла месаца 1993. године, напустио Сребреницу хеликоптером приликом евакуације рањеника у организацији УНПРОФОР-а, за Тузлу и више се није враћао. По својој суровости приликом напада на српска села, затим 408 према заробљеним Србима, као и према муслиманским избеглицама у Сребреници, био је познат и Зулфо Турсуновић. Он је тукао жене које су избегле у Сребреницу, бацао их из камиона и слично, а знам да је једну жену бацио са камиона и том приликом јој је поломљена кичма. У Сребреници је било врло мало Срба, односно знам да је било четири старије жене и један, колико знам, пореклом Хрват који је радио у Црвеном крсту. Није ми познато у каквим су условима они живели, међутим чула сам за случај када је ухваћен један рањени Србин, довезен у болници и у њој је био убијен од стране једног лица које је познато под надимком «Кезо».

Чула сам да је у затворима у Сребреници било заробљених Срба али нешто ближе о томе није ми познато, изузев да су они били тамо тучени и малтретирани. Друге детаље о томе на знам, јер нама цивилима у Сребреници није био дозвољен приступ у близини затвора. Говорило се о томе да су Насер Орић и Зулфо Турсуновић често обилазили ове затворенике и тамо их вероватно тукли и малтретирали. Не сећам се тачно датума, али вероватно је то било крајем маја или почетком јуна 1995. године. Насер Орић је са «Мишом» и још десет људи отишао у Жепу, а из Жепе хеликоптером у Тузлу. Насер и «Миш» су остали у Тузли, у Сребреницу се вратило само њих неколико из њихове групе.. По одласку Насера у Сребреници се, као његов заменик, појавио Рамиз из Поточара, чије презиме не знам, који је преузео дотадашњу улогу Насера Орића у Сребреници. По одлласку Насера Орића живот у Сребреници је текао уобичајено, изузев, као, што сам напред рекла, одласка Зулфе Турсуновића са својом јединицом у акцију и напад на српско село Вишњицу. Иначе, живот у Сребреници био је веома тежак. Хуманитарну помоћ, која је стизала у Сребреницу, држали су под контролом Насер Орић и његови људи. Они су прехрамбену робу смештали у магацине у Поточарима на Клиси, у Сућеској и у Петрићима.

Ову храну нису делили народу, односно делили су минималне количине - по килограм брашна на недељу дана по члану породице, а остало су продавали по веома високим ценама. Тако на пример, килограм брашна продавали су по 5 ДЕМ, а килограм соли је достизао цену и до 75 ДЕМ. Због свега тога народ и војска су гладовали и незадовољство је расло све више......." - испричала је између осталог ова честита Бошњакиња.

Нуриф Мемишевић, скромни човек из села Бљечева, један је од првих људи који је осудио злочине над Србима у Сребреници и Братунцу и први јасно и гласно проговорио о таласима насиља које су 1992. и 1993. спроводиле муслиманске снаге под командом Насера Орића и Ејуба Голића. Бошњак по националности, а муслиман по вероисповести, Нуриф је на све људе гледао једнако. По занимању је био рудар, инвалид рада, а све до избијања ратних сукоба примао је пензију. Његово сведочење из 1992. објављено је у књизи "Хроника нашег гробља" аутора Миливоја Иванишевића и преносимо га у целости.

Како је сам испричао читав свој живот провео је у родном селу Бљечева, у општини Братунац. Увек је словио за поштеног радника и великог домаћина, који је имао доста пријатеља и међу Србима и међу муслиманима. Нарочито се дружио са комшијама Србима из околних села српских као сто су Загони, Магашићи, Јежестица, Хранча и шире.

- Ја сам гајио добре комшијске односе, те сам код њих био радо виђен гост у свакој прилици, а и они код мене. То никоме није сметало нити ми је ко пребацивао за такве моје односе све до избијања ратних сукоба. Ја нисам припадник ни једне војне формације, а све до сада сам живио у свом селу које је под контролом наших, муслиманских снага као цивил. - истакао је у својој исповести добри и поштени Нуриф. Био је цивил, није желео да узме оружје у руке у пуца по деци, женама и људима са којима је одрастао и провео најлепше дане младости. Зато му је тај наметнути рат и тако тешко пао. Нуриф је јасно истакао како осуђује сваки злочин и једнако жали за сваком жртвом на обе стране, ма које она вере и нације била.

- У селу Бљечева са засеоцима Мекотама и Чизмићима формирана је јача војна јединица. Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи, Хранча, Јежестица, Магашићи, Кравица цијела, а побили су и доста народа српског. Тако да ја за све њих не знам појединачно шта је ко урадио, али за неке знам па цу отворено рећи, јер ја сваки злочин осуђујем. Рећи ћу поштено пошто сте и ви према мени поштени и овај исказ дајем у име правде, својом вољом, поготово што нисам натеран. - рекао је јасно и гласно Нуриф, не желећи да било кога од злочинаца штити. "Зашто су ми пречи тамо неки из Сарајева од комшија Срба са којима сам одрастао и дијелио добро и зло?" - питао се Нуриф из часа у час. Сећао се Нуриф тих дивних дана за време прелепе Југославије када су Срби и Бошњаци заједно ишли на радне акције, прослављали државне празнике, али и заједнички славили Божиће и Бајраме. Зато му и није ни било јасно откуд се створило толико зло и толика мржња међу људима. Истакао је те 1992. како нема никаквих примедби на понашање српске војске и цивила према њему док је боравио на територији коју су контролисале српске снаге.

- Нико ме није злостављао, само ми буде тешко кад долази српски народ да ме пита за своје сроднике, који су заробљени или побијени од стране муслиманских јединица. Па ја не знам шта се десило са њиховим сродником, а они и ако сам ја заробљеник немају мржње, већ ми неко донесе цигарете, неко чарапе, неко донесе да једем, те мени буде тешко па због тога плачем, јер не могу да разумијем то милосрђе и доброту сто ми пружа народ као муслиману, припаднику народа са којим тај исти народ ратује и од кога гине. Истине ради, ја сам спреман ову изјаву поновити пред било којим државним органом или судом било које земље у свијету, па било којим међународним судом кад за то дође вријеме, да се стане одговарати за почињене злочине, па ма ко да је починио злочине, па ма ко да је жртва. Ја ову изјаву својом вољом дајем, без икакве принуде, те је својим потписом и потврђујем. - рекао је истражитељима Нуриф те трагичне, ратне године.

А онда је добри и поштени Нуриф кренуо са излагањем подсећајући се трагичних судбина својих пријатеља и комшија Срба који су брутално убијени. Прво се присетио убиства својих првих комшија Косане Зекић (64), њеног сина Милана и комшије Гојка Јовановића (75), тешко покретног старца из села Бљечеве. Све их је знао и добро познавао. Зато му је њихова смрт тако тешко и пала. Са тешким уздисањима посведочио је:

- Зекић Косану и његог сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић, син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић (75) из Бљечеве, те се о томе хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца. - присетио се Нуриф, непрестано се питајући коме су ти стари и пре свега добри људи били криви да би тако страшно скончали.

Настављајући своје излагање подсетио се и страдања других цивила Срба.

- Гвозденовић Ристо из Магашића доведен је као заробљеник у Чизмиће, те је смјестен у кућу Муратовић Идриза, тако да је ту боравио 10 дана, а послије је одведен у непознатом правцу. Макар за мене непознатом, а о томе мора сву истину знати Муратовић Идриз и његови синови, као и Ејуб Голић и Сабрија Бабајић из Глогове. Митровић Драгомир из засеока Пајићи, Хранча, заробљен је од стране Мурата из Глогове, презиме му не знам, и Сабрије Бабајића. Доведен је и затворен у куцу Муратовић Ћамила у Чизмићима а ту је учествовао и Ибрахимовић (Суље) Мујо из Глогове, а о томе сву истину зна Ејуб Голић, командир јединице из Глогове, која је смјештена у Чизмићима. Куда је даље одведен не знам. Божић Милован из Магашића дошао је сам до повише села Чизмићи, пјевајући, вјероватно пијан. О томе су ми причали Ибрахим Муратовић и Мустафа Јахић, из села Чизмићи, те да су Божић Милована одвели војници Зулфе Турсуновица негдје у правцу Шушњара. Видио сам Мићу Миловановића из Саса, он је заробљен у Глоговој, а провео га је Химзо са Пала, син Арифов и заједно са Фикретом Јашаревићем, сином Мујиним из Бљечеве, одведен је, предат команданту Орић Насеру. О даљој судбини његовој не знам. Сина Боре Ранкића, Горана из Сребренице, убио је Голубовић (Мухамеда) Сенад из села Пале, Сребреница, по занимању трговац, а Сабрија Бабајић из Глогове заједно са Омеровић Салихом, сином Хакијиним исто из Глогове, палио је мртвог Горана, односно његов леш са сламом.

Након исцрпног сведочења присетио се страшних злочина почињених у нападима муслиманске војске на српска села: Јежестицу и Загонима.

- Такође сам од пуно људи чуо да је Кемал Мехмедовић са Пала, Сребреница, после напада на Јежестицу, донио главу неког Србина из Језестице и носио је по селу хвалећи се да је одсјекао главу, а овдје сам сазнао да је то глава одсјечена једном младићу званом Бибо у Јежестици. Крсмановић Стојан из Реповца дошао је сам у село Чизмићи, те су га стражари Ејуба Голића, односно из његове јединице, одвели у Сребреницу, те је предат УНПРОФОР-у, послије чега је смјештен у болницу. Њега је у болници убио Халијовић Емир, син Сафетов, из Поточарске Ријеке. Убио га је из пистоља наводно из освете, како би се осветио за погибију Емировог рођака који је погинуо у Скеланима. Емир је одведен од стране УНПРОФОР-а у Тузлу, наводно да буде предат суду. Посебно могу јос да кажем да сам цуо од Ејуба Голића, Сенада Голубовића, сина Мехмедовог, те Химзе Хоџић или Мујића, не знам му тачно презиме, сина Арифовог из села Пала, те од Мурата из Глогове, да су у Загонима побили доста људи и заробили, а Ејуб Голић је лично причао да је побио неке жене, а посебно Раду Милошевић. Те знам да су донијели неко дијете и дали некој жени да га чува, а касније дијете размењено у Братунац. - испричао је Нуриф. А тај дечак био је Александар Милошевић који је тада имао само четири године. Муслимански војници убили су му 5. јула 1992. мајку и баку и то након страшног злостављања.

- Такође сам чуо од Орић Бекира, који је као војник у јединици код Насера, тразио од Насера Орића да му да једног заробљеног Србина да би мијењао за свог брата, што Насер није уцинио, а Бекир ми тврди да има јос 17 живих Срба заробљених, да су негдје у Сућеској, и које Насер чува за случај да му неко од команданата погине или буде заробљен, па да врши размјену. - рекао је Нуриф.

Нурифово сведочење пореметило је планове екстремних Бошњака који нису могли да верују да је неко изнео истину и чињенице чиме су њихова пропаганда озбиљно била нарушена. Али поштени и нормални људи похвалили су Нурифа и његово искрено сведочење јер је тиме показао хуманост и човечност. Одбио је да учествује у злочину и ратној пропаганди Алије Изетбеговића. Комшије Срби са којима је одрастао били су му много пречи и важнији.