Злочини усташа у Другом светском рату

Ово је парциjални списак усташких злочина почињених у НДХ. Злочини усташа су једни од наjмонструозниjих у историjи и комплетна листа jе много дужа.

Бања Лука

У Бањој Луци је одмах одузета сва имовина Српске православне црквене општине, Епархијског савета и црквеног суда. Погребног друштва "Св. Пантелија", Српске читаонице, Дома краља Петра, Соколског дома, Српске земљорадничке и кредитне здруге, Српског пјевачког друштва "Просвијете", Српског кредитног завода, Кола српских сестара, Сељачког кола и других. Вредност заплењене имовине износила је предратних 40 милиона динара.

Са имовином одсељених или несталих Срба поступало се сасвим једноставно. На вратима куће стављен је натпис „Све што се налази у овој кући својина је државе Хрватске“. Такви натписи стављани су на библиотеке, архиве радње, приватне станове. Често се није ни чекало да се сопственик исели, већ се још у његовом присуству означавало да је то и то заплењено у корист „НДХ за понову“ или „власништво НДХ“. Међутим најчешће се догађало да имовину несталог, убијеног или насилно исељеног Србина развуку прво усташки функционери и њихове присталице, па се тек онда приступало печаћењу и пописивању преостале имовине у корист државе. У Бањој Луци на пример најбоље и најскупоценије ствари из српских станова однели су или су добили рођаци стожерника Гутића. Његов рођак Мандровић иначе човек без одређеног занимања, добио је кућу и намештај протераног Србина трговца Косте Божића. Иначе Мандровић је могао да бира намештај и из других српских кућа“. „Чланови њеове породице носе сада најскупоценије одело опљачкано од српских породица“.

Њихово дивљаштво се огледа и овде у рушењу надгробних споменика, прекопавању гробова и слично. Посмртне остатке бањалучког митрополита Василија Поповића усташе су извадиле из капеле на Петрићевцу код Бање Луке, капелу срушили, а митрополитове остатке пренели на сточно гробље – мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали.

Баштра - Босанска Крупа

И муслимани усташе су се истицали у силовању Српкиња. У селу Баштри, срез Босанска Крупа "извршили су обљубу над дванаестогодишњом Олгом, кћерком Рајка Татића, а после очајничке борбе коју са са њом водили, ишчупавши јој прамен косе из главе" убили су је.

Бијељинаv

Око 300 Срба ухапшених у бијељинском срезу доведени су у Бијељину, у затвор среског начелства. Увели су их у једну просторију са подом од цемента. Наредили су сељацима и сељанкама да се изују, обућу су однели у другу собу, а пустили унитра код њих воду да ови јадници не би могли лећи, него да морају стално стајати. Како је био јануар месец 1942. године и ужасна зима почеле су им се ноге у води мрзнути.

Бихаћ

У Бихаћу су усташке власти 24. јуна 1941. године између 4 и 5 часова изјутра зашле по српским кућама, и наредиле да сви са најпотребнијим стварима у року од пола сата дођу на спортско игралиште, где ће предати кључеве од кућа. Одатле су их послали у Кулен-Вакуф, затим их премештали у друга места, а неки су најзад успели да стигну у Србију. Поред ових многобројниг наведених примера још је огроман број српских породица разних срезова и места која су ушла у састав НДХ, насилно отеран из својих домова и одмах или пошто се дуже времена потуцао по разним логорима, пребачен у Србију. Пљачкањем уцењивањем и насилним прогањањем српски народ је оштећен од Хрвата-усташа за преко 40 милијарди и предратних златних динара. Процењивало се да је из НДХ протерано око 340.000 Срба.

Да би лакше дошли до плена, усташе су приликом гоњења становника из кућа обично говорили да понесу са собом све драгоцености и новац и да им се ништа неће одузети, што није било истина. Када су у Бихаћу на игралишту, по наредби усташа скупио велики број људи, жена и деце наређено је да свако преда сав новац и ствари од вредностии за себе задржи само 500 динара. Поред тога сви су морали да предају и кључеве од кућа."Људима и женама су чак скидали и бурме и трзали сурово минђуше са "Уво">ушију". Том приликом одузето је 1.500.000 динара у новцу, 15 кг. сребра, и 7 килограма злата у златницима и накиту. Све ово усташе су одмах међу собом поделиле. "Када смо тражили да нам издају признанице на одузети новац и реверсе на одузети накит и друге вредности, усташе су нас најгрубљим тоном одбиле, говорећи да ми сами прибележимо, у својим нотесима колико нам је ствари и новца одузето". Само имање Божице Ђукић у Бихаћу и њене ствари које су усташе узели за себе вределе су 1.500.000 динара.Јосип Клеменчић месар и општински комесар из Вргинмоста, за време покоља становништва и паљења села у бихаћком срезу опљачкао је од Срба "велику суму папирног новца и и више килограма сребрног новца".

Протеране су и све српске породице из села Сокоца. Исто тако из села: Лугова, Покоја, Кастеле и Србњака која се налазе од Бихаћа до Отрожачког места долином реке Уне "са десне и лијеве стране усташе су протерале све становнике православне вере из њихових кућа".

Пошто су из Бихаћа истеране српске породице, хрватске власти су истакле крупним словима штампане плакате по бихаћким улицама, на којима је стајало и ово “Власи (тзв. Срби) и Жидови, да би се очувао хрватски карактер, хрватског града Бихаћа, не смеју се задржавати у околини Бишћа на 15 км. Не смеју више долазити ни на недељне ни на годишње вашаре“.

У Бихаћу је по наредби великог жупана Виктора Кватерника на Видовдан 1941. године почело рушење православне цркве, првог дана је скинут крст, срушено кубе и скинут кров, а сутрадан пошто је била од тврдог материјала цркву су морали да руше минама.

Бољанић - Грачаница

У селу Бољанић срез Грачаница, јула месеца 1941, усташе су прво силовале, а затим заклале једну жену стару 28 година, у њеној кући, а у присуству њено четворо мале деце, од који је најстарије имало 9 година.

Босански Брод

У Босанском Броду наоружане групе железничара Хрвата напале су 11. априла југословенске службенике. "На све стране зачула се пуцњава из пушака, а Хрвати франковци почели су ликовати, скупљати се у веће групе и наоружавати".

Босанска Костајница

Покољ Срба у Босанској Костајници изведен је 31. јула и 1.2. и 3. августа 1941. године. У Костајници је заседао неки месни усташки "суд" тзв. "одбор" који је пуноправно доносио одлуке о стрељању Срба. Сви Срби из вароши похапшени су и спроведени у затворе месних надлештава и у друге зграде, а одатле су извођени на стрељање. Стрељање је вршено на неколико места: На Унском мосту који спаја Босанску и Хрватску Костајницу, у "Бајића јамама" више железничке станице, на гробљу православне цркве Св. Петра и Павла, на Шнајдеровом гумну, код римокатоличке цркве Св. Ане и на раскршћу путева за села Селиште и Слабину. Велики број срба убијен је по уским и малим улицама Костајнице који воде од главне улице до реке Уне. Лешеве поубијаних Срба по улицама Костајнице и на уском мосту, усташе су "гурнули у Уну да пливају".Поред само одвођења на стрељање Срби су морали скинути са себе одело и изути се, па су их онда у чарапама или босоноге и гологлаве везали жицом по четири, пет или шест у један ред, и по неколико таквих редова гонили пешице кроз варош на стрељање". Са прозора њихових кућа посматрале су их мајке, сестре, жене и деца. Сви су морали да певају српске и хрватске песме, а нарочито "Спремте се спремте четници". И овде су у хватању, шиканирању и стрељању Срба уз усташе учествовали и многи мештани. Посебно су предњачили син општинског лекара Грго Стипанчић, ђак V разреда гимназије, који се хвалио да је сам убио око 70 Срба, Сајд гимназијалац Цвотник студент филозофије и други. У Костајници су поубијани скоро сви мушкарци који нису успели побећи. У животу је остао Јоца Божанић, који је "неурачунљив човек" и Перо Пузавац кафеџија ожењен Немицом. Њега су спасили пасторци. Тачан број поубијаних Срба у овом масовном покољу у вароши Костајници и срезу не може поуздано да се утврди, али се зна да је само 31. августа стрељано око 1.160. У Босанској Костајници нису мрцварени, злостављани и убијани само Срби из вароши и ближе околине, већ и из удаљенијих места Босне. У раздобљу од 30. јула до 12. августа у Босанкој Костајници је дотеран већи број >Срба "из разних крајева па чак и од Сарајева, Добоја, Зенице и других места у Босни". Жртве су поубијане више католичког гробља. Прво су свучене до гола, затим избодене ножевима или приклане, и многе још полуживе бачене у јаму. По одласку кољача Марија Грубљешић, сва у крви огрезла извукла се испод лешева, довукла до прве куће где су је превили и одвезли њеној кући. Међутим она је после два месеца од задобијених рана умрла. "На том месту заклано је и у три јаме бачено око 200-300 српских глава". Па и доцније су у Босанксу Костајницу довођене групе Срба и ту убијане. Тако су у недељу 31. августа 1941. године усташе довеле 867 Срба, како се тада говорило из јасеновачког логора, и затвориле у стари зрињски град крај Уне. "Ту су их мучили и одатле у групама одводили на брег код римокатоличког гробља и клали их бајонетима говорећи да је штета потрошити и један фишек за Влаха. Сви ови Срби Били су из Добоја.

Босанска Крупа

У Босанској Крупи покољ је почео нешто раније 26. јула 1941. године и трајао до 4. августа. Прво су убијани само мушкарци, а затим свако живо српско биће на које су усташе наишле тих дана. Неке су убијали секирама и бацали у Уну, неки из пушака над ископаним јамама, а неке живе бацали у реке као становнике села Варошана где су "преко 300 жена и деце везали по седам заједно и тако везане бацили их у реку Глиницу у којој су се сви подавили".

Поред грађана по причању самих усташа у срезу Босанска Крупа убијено је и око 5.000 сељака.Да наведемо овде још три случаја масовног покоља Срба, у неким селима среза Босанске Крупе, извршене у исто врема када и у самој Крупи. 30. јула 1941. године муслимани усташе упале су у село Језерско и "почели да пале куће, кољу и убијају нејако и салбо". Том приликом учињена су највећа зверства над незаштићеним становништвом. "Мучење је било ужасно! Хватали су жене, децу девојке и мушкарце и просто измишљали са највећим задовољством на какве ће их муке ставити. Неке су убијали из пушке, другима су вадили очи, секли уши, нос, кидали нокте са прстију, парали мајчину утробу и унутра стављали дете, па их тако све оставили да у највећим мукама умру. Друге су затварали у куће по 50-100 заједно, и у кућама спаљивали. Зликовцима је и то било мало, па су људима вадили срце и црева и са њима се извесно време са највећим задовољством играли".

Многи Срби страдали су приликом одласка на вашаре у поједине вароши, 27. јула 1941. године на вашару у Босанској Крупи похватани су сви Срби који су се ту затекли.

Босански Петровац

У Босанском Петровцу, 27. јула 1941. усташе су ухапсиле 50 Срба а преко ноћи довели у затвор већи број, и то оних које дању нису могли ухапсити. Неке од похапшених усташе су одмах по хватању убиле пред затвором среског суда, а остале ноћу у самом затвору.

Брезовац - Бјеловар<

У селу Брезовици срез бјеловарски "сваки Србин" па чак и дете у колицима морало је да носи траку са натписом "Србин". У самом Бјеловару поред тога што су морали да носе траке око руке, Срби нису смели да се крећу по вароши полсе 8 часова увече, док је осталим грађанима кретање било дозвољено до 12 чаосва ноћу.

Брчко

У Брчком су исто тако Хрвати разоружавали „поједине групе југословенске војске која се повлачила из Славоније у Босну. Почели су пуцати на саму војску".

У Брчком је на сам дан проглас НДХ 10. априла увече у хрватском дому одржана конференција Хрвата и муслимана са припадницима осталих народности, без Срба. Било је 5 говорника, али је најзапаженији пун мржње против Срба, био говор др. Абдулаха Буковца, лекара. У говорује харангирана мржња против Срба и њихових тобожњих „злочина“ причињених над Хрватима и муслиманима.

У Брчком Срби су са Јеврејима стављени изван закона. Србима се пре 10 часова а Јеврејима пре 11 пре подне забрањује да излазе на пијацу, ради куповине намирница. Срби болесници су избачени из болнице, приступ у бањама је забрањен, као и путовање жлезницом и томе слично. Против неправде које су им наношене Срби се нису смели жалити јер би због тога били строго кажњени.

Прве жртве усташког терора у Брчком били су Раде Дивјак, трговац и Антоније Антић, трговачки помоћник, њих су усташе а нарочито злоглсани крволок Дане Бабић ноћу у среском затвору толико тукли и ногама газили да су зидови били крвљу замазани, и на зидовима су се видели отисци крвавих руку. После вишедневног мучења 12. маја 1941. Одведени су на Саву, из пушака убијени и у воду бачени. После три-четири дана вода их је код Славонске Раче избацила на обалу где су их неки непознати њуди сахранили.

У лето 1941 године готово свакога дана, становници места на обли Саве гледали су како вода носи бројне српске лешеве. Прота Рајко Софренић прича како је неко време Сава свакодневно преносила тела побијаних невиних српских жртава, или посебно или скупа по више њих повезаних, или на даске приковане, а многе са распореним тбухом.

Између 2. и 3. Децембра 1941. године запаљена је и порушена српска црква у Брчком пошто је најпре опљачкана. „Иконостас“, одежде, књиге и остала дрвенарија запаљени су у цркви, а нешто је одвучено и покрадено. Пре паљевине један усташа муслиман пуцао је у цркви и хицима из пушке погађао иконе“. На црквени торањ бачена је бомба, те се он срушио и запалио. На челу банде која је рушила и пљачкала цркву налазили су се срески начелник Монтањи, који је за време Југославије био чиновник у Управи града Београда, и Рашид Ужичанин Чазимов. Цркву је порушио грађевинар Дибман из Брчког за награду од 90.000 динара. Истог дана 3. Децембра порушена је на православном гробљу капела задужбина Ђоке Хаџића, трговца из Брчког.

Бихаћ

Усташе су у селу Бугар покупили све младе девојке, затворили их у школу и над њима "читав дан вршили силовања и оргијали". Кад се приближила ноћ, усташе су напустили село а сељаци су онда дошли, а девојке пустили из школе".

Бугојно

У Бугојну су маја 1941. Почела прва страдања српског народа. У првој групи било је 22 најугледнија грађанина и сељака који су ухапшени и поубијани изнад села Ивањске, 31. маја 1941. године. Убијања Срба у Бугојну је било и током Јуна, Јула и Августа 1941. године.

Воћин

Жупски уред у Воћину, срез Подравска Слатина 16. марта 1941. године послао је "преузвишеном" надбискупу др Алојзу Степинц у телеграм да му драговољно покатоличени Срби "на дан славе воћинске општине од седам села пригодом повратка у римокатоличку цркву шаљу поздрав као врховном надпастиру уз изразе синовске љубави". Телеграм су потписали мисионар фра Петар Берковић и начелник Чурчиновић.

Врнограч - Велика Кладуша

На брду Пољице код Врнограча, срез Цазин поубијано је око 800 Срба из Врнограча, Глинице и Босанске Бојне, Њих су из затвора у Врнограчу пребацили камионима до Пољица, а оне који нису могли стати у камион везали су за камион и тако их вукли. Пре но што су их стрпали у камионе "свукли су их догола и повезали". Кад су Срби доведени на Пољице, усташе су им наредили да за себе ископају јаму, затим су их постројили на ивице јаме, и ударајући маљевима по глави побили. Тада се спасио сељак из Бојне Милан Вујасин, јер није био потпуно додтучен. Он се ту наредне ноћи извукао из јаме, дошао у село Глиницу код кума Милана Ђиласа и испричао му шта се догодило.

Грубишно Поље

Између 28. септембра и 6. октобра 1942. године извршени су масовни покољи Срба у селима среза Грубишно Поље.

Двор на Уни

Усташе се нису задовољавале само тиме што би Српкиње једноставно убијали, већ су их као и њихове очеве, синове, браћу и мужеве пре убиства страшно злостављали. У срезу Двор на Уни "женама су секли ноге до колена и стављали их тако на коње да јашу. Неке, пак, жене децембра месеца 1941. године натерали су да читаву ноћ ходају по студеном потоку Зрињски, све док нису од студени умрле".

Демировац - Козарска Дубица

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"

Добој

Представници власти, а у многим случајевима и мештани Хрвати пљачкали су све што су нашли у српским кућама, како у градовима тако и у селима. Сељацима су на првом месту одузимали животне намирнице: жито, маст, месо, стоку затим све што им је до руку дошло, а често и последње парче хлеба. Новац и покућство такође су односили, а занатлијама и трговцима и сву робу. После пљачке често би опљачкану кућу запалили. Усташе из Славоснког Брода и Модриче дошле су почетком септембра 1941. у села добојског среза и све куће опљачкали. "Нарочито су пљачкали и односили новац, маст, сланину, одјело, постељину, жито, брашно, посуђе и одводили стоку. После пљачке палили су опљачкане куће, штале, стогове сијена и сламе".

Из Добоја је 35 српских породица, заједно са многобројним породицама из села добојског среза 3. августа 1941. године, послато теретним возом у логор у Славонску Пожегу, одакле су они који су остали у животу касније пребачени у Србију.

Поред споменика владарима порушени су и сви споменици подигнути културним и просветним радницима, државницима, црквеним великодостојницима и изгинулим Србима у XIX и XX веку, У Добоју су срушени споменик и костурница Срба, помрлих у интернацији у Добоју 1915.1916 године, за време Првог светског рата, а подигнута 1938 године.Др Драгутин Камбер жупник из Добоја и усташки функционер, уочи Спасовдана 28. маја. 1941. Године послао је акт проти Дучићу тражећи од црквеног одбора да у својој режији и о своме трошку сруше споменик, а сав материјал од споменика да се превуче пред жупников двор. Црквени одбор је оклевао да изврши наредбу о рушењу споменика. Али кад се Камбер подршком из Загреба, утврдио на власти у Добоју, још је енергичније захтевао да се споменик сруши. Можда по Камберовом наговору пријавио се каменорезац Феликс Богдановић, који је споменик и поставио, да ће га без икакве штете порушити тако да се касније може опет поставити. Он је најмио раднике, поставио око споменика скеле, али није могао наћи чекрк помоћу кога би скидао огромне тешке делове споменика. Црквену општину овај посао стајао је 9.000 динара. Али како општина није имала новца да плаћа рад око рушења споменика, то је демонтирање споменика обустављено. Сада се лично понудио градитељ споменика Немац Франц Штумпф, који је руководио грађењем цркве у Добоју, и предложио да се споменик минира. Јер од тога неће бити велике штете, пошто је он саграђен од тврдог камена гранита. Експлозив за рушење дала је немачка војска, као и своје војнике за рад, те је тако споменик оборен 27. VI 1941. Године око 5 часова по подне.

Добрљин - Босански Нови

На дан 21. априла 1941. усташе су у парохијском стану у селу Добрљину, срез Босански Нови, изболи ножевима слику бањалучког митроплоита Василија, "украли са писаћег стола моје скупоцено налив-перо, а орман са парохијским протоколима и архивским списима варварски поцепали и уништили све, однели ручну гвоздену касу црквене општине са готовином од 40.000 динара, моју уложну кљижицу на 20.000 динара, уништили полису осигурања од 1.500.000 динара, и однели мој целокупни намештај кућевни и све друге ствари".

Доња Винча - Рогатица

Почетком јула усташе су дошле у село Винча, срез Рогатица, ухватиле Анђу Шаренац и њену ћерку Десу, стару 16 година, "свезале им руке озади за врат њиховим властитим плетеницама и терали их по селу од куће до куће". Код куће Новице Шкипина "заклали су више његових оваца и јагањаца, ушли у подрум, отворили буре ракије и частили се". За то време Анђа и Деса "стајале су свезане крај усташа и гледале како се часте" Када су се усташе добро најеле и напиле "остатак меса и кајмака ставили су у торбе обесили их о врат Анђи и Деси, које су морале пред њима ићи и носити их".

Доња Градина - Козарска Дубица

Фебруара 1942. године усташе су у шест теретних вагона дотерали у Јасеновац 300 сељака из Босне, одмах их превезли преко Саве у село Градину. Тамо су их све маљевима побили а лешеве бацили у једну сељачку шталу па је запалили.

Доње Селиште - Глина

"У Доњем Селишту срез Глина усташе су ухватиле 26 жена и одмах их у самом селу ножевима заклали. Хватање и клање ових жена трајало је све од раног изјутра до 4 часа по подне. пре убиства усташе су их приморале да им дају сав новац, а затим их на најсвирепији начин мучили. силовали и заклали. Усташа Жамић месар из Глине, ухватио је Кату Балтић одвео је у кукуруз, па је прво одрезао дојке, а затим прсте од руку и ногу и најзад заклао. Њезина снаха Ружица слушала је њене јауке, а на самом месту после одласка усташа, видела су се учињена зверства. Ружицу Сужњевић усташе су заклале, затим је у једној јами посадиле на главу и тако оставиле. Скоро по свим лешевима жена видело се много крви на полним органима од повреда ножевима. Жену Јове Маричића, земљорадника из Доњег Селишта усташе су такође ставиле овом приликом под нож, али је нису сасвим заклали. Мислећи да је мртва оставили су је, али после њиховог одласка дошао је њен муж са још неким сељанима, подигао је однео кући и положио на кревет. Остала је у животу, али јој је пререзан главни живац на врату, па јој глава виси и не може ходати".

Дракулић - Бања Лука

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"

Дрвар

У мају 1941. усташе су у Дрвару ухапсиле 18 Срба и дотерали их у Босански Петровац. Ту су их хтели одмах побити, али нису смели од Италијана. Италијане су обавестили да те похапшене Србе воде у Бању Луку, па су их једне ноћи извели из затвора, али уместо у Бању Луку одвели су их у шуму "Рисовац", 20 км удаљену од Босанског Петровца, и ту код једне дубоке провалије, све побили а неке недотучене у њу гурнули.

Дрињача - Зворник

Један одред Хрватских војника, који је дошао у Зворник, прошао је у теретном аутомобилу кроз Дрњачу са једном великом и више мањих хрватских застава, дерући се из свег гласа: "Живела Независна Држава Хрватска", доле Србија, живео хрватски народ, доле Власи".

Живаљевићи - Рогатица

После силовања српских девојака и жена злочинци су своје жртве најчешће убијали, а неке пре убиства страшно мучили. Кћер Илије Јездића, земљорадника из Живаљевића, срез Рогатица, "су најпре мучили и слиовали, а затим убили"

Жута Локва - Бриње

У Жутој Локви срез Бриње, септембра 1941. усташе су "покупиле одреда све Србе, одвели у оближњу шуму и тамо убили".

Јабланица - Босанска Градишка

У селима Милошево Брдо, Јовјак, Јабланица, Гошчица и Горњи Подградци, срез Босанска Градишка усташе су септембра 1941. године похапсиле 120 угледних Срба одвели их до неке шумице у селу Јабланици, ту их натерали у један поток и из митраљеза побили. Затим су загазили у поток и свакога који је показивао ма какве знаке живота изболи ножевима.

Јабуковац - Петриња

Све жене које су усташе "једне кишне ноћи" похватале у Јабуковцу, дотерали су у Глину "и за месец и по дана ставили на расположење трупама" па су после неке од њих пустили, а неке убили"

Јајце

Стару цркву у Јајцу "усташе су најпре опљачкали, а затим претворили у јавни нужник"

Јуна 1941. године усташе су у срезу Јајцу у Босни ишле по селима "злостављали људе и чупали им бркове".

У срезу Јајце усташе су хапсећи људе по њивама у пољима, просипале ручак " а посуђе полупали о главе Срба и бацали".

Комоговина - Костајница

Из цркве у Комоговини у срезу костајничком усташе су однеле "све вредније ствари као златни путир, скупоцени тас, одежду коју су цркви поклонили грфови Зрински и Франкопани и многе друге ствари.

Ливањско поље

У селима Ливањског поља, и у граду Ливну током Другог светског рата усташе су 1941. године починиле злочине над становништвом српске националности. Сродни чланци: Усташки злочини на простору Ливањског поља 1941. године, Покољ у Челебићу.

Љубина - Двор на Уни

Свештеник Илија Врањешевић, парох љубински, срез Двор на Уни, ухапшен је 1. маја 1941. и одмах везан у ланце заједно са учитељем Богданом Драгишићем и бележником Михаилом Вичићем, обојица из Рујевца. Њега су заједно са 24 парохијана, оптужили као четнике и због тога их мучили на најсвирепији начин. Сваке ноћи између 11 часова и 1 по поноћи долазио им је у затвор поручник Пудић са више наоружаних усташа. Страшно су га тукли, а нарочито свештеника Врањешевића "пендрецима, ногама у трбух, кундацима, шамарима, а Пудић му је уз то чупао косу, бркове и браду, те потрбушке вукао по патосу., а све то уз најпогрдније псовке". После ове туче Пудић је пуштао пијане усташе да их немилосрдно туку од чега су "остајали не само патос (под) него и зидови крвави".

Љубушки

Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издавја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1. јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од „Кристових слугу“ из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.

Мала Градуса - Петриња

У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.

Међеђа - Козарска Дубица

У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтевали "да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге"

Миострах - Босанска Крупа

Нарочито је интересантан случај са покољем Срба у селу Миостре. Ово село већином муслиманско и само је у једном крају имало 37 српских кућа. "Данас овај заселак не постоји, куће су све разрушене, народ без обзира на доба и пол поубијан, а тела њихова побацана у једну пећину ниже села". Из целог села остало је у животу само пет душа, људи који су се затекли у заробљеништву у Немачкој и једна девојка коју је један муслиман узео за жену и тако је спасао. Остала је још једна девојчица која је приликом масовног убијања била рањена и изгубила свест. Кад су убијане носили да баце у бездан-пећину понели су и њу, рачунајући да је мртва. Касније је дошла свести и како је била међу горњим лешевима, то се на неки начин испузала, спасила и остала у животу. "Српску земљу ору данас муслимани"

напомена: у оригиналу Миостре вероватно село Миострах

Мотике - Бања Лука

У селу Горње и Доње Мотике које је имало око 80 домова, са 1.400 душа све је поубијано и поклано.

Нова Градишка

У Новој Градишки још првих дана усташке владавине убијени су у затвору Гаврило Богдановић председник из Ковачевца, Никола Протић, поседник из Нове Градишке и Никола Поповић, сељак из Нове Пољане. Пошто су их убили, усташе су их обесили у затвору, као да су тобоже они сами извршили самоубиство.

У јулу 1941. године из Нове Градишке исељено је 50 српских породица. Оне су прво отеране у логор Цапраг, а одатле пребачене у Србију.

Фрањо Матица жупник из Нове Градишке и истакнути сарадник усташа, захтевао је од Срба да сваке вечери долазе у цркву, где им је држао часове из веронауке и проповеди "у којима је нападао православну веру, а хвалио римокатоличку". Једном на часу веронауке оштро запитао присутне: "Хоћете ли се покрстити или не, ако нећете, нарочито нагласивши, Бог је на небу, усташе су на земљи, а Јасеновац по сриједи, и сада хоћете или нећете"? Приликом покатоличавања Матица је новим католицима говорио да морају "заувјек заборавити српску вјеру, јер то није вјера, јер је поглавник рекао да признаје само католичку вјеру, а сви они који њу не признају, који се још држе српске вјере да ће их истрјебити из своје земље". За овај рад добијао је од усташке државе специјални хонорар од 4.000 куна месечно.

Перушић

"Одмах по проглашењу НДХ усташе су у појединим селима среза Перушић почели понеке Србе одводити од њихових кућа.

Петриња

У Петрињском срезу само у Банском Грабовцу крајем јула 1941. године убијено је око 2.000 хиљаде Срба из истог места и око 2.000 Срба из других крајева. У исто време у Марин-Бријегу убијено је око 2.000 Срба. На Петрињском православном гробљу, на сам дан Божића, 7. јануара 1942. године стрељано је 45 Срба из села Јошевице и Дејановића, међу којима су биле и две жене, изведене на стрељање из болнице. Усташе су их све заједно повезали и терали кроз град на стрељање, при чему су "морали стално да певају". У самом граду Петрињи од 1.000 и више Срба остали су и преживели рат само четворица јер су им жене биле Хрватице, а сваки од њих био је стар преко 60 година.

У Петрињском срезу из села Мале Градусе покренуто је 36, а из села Блињски Кут 80 породица. На њихова имања насељени су Хрвати из Загорја.

Пискавица - Бања Лука

У селу Пискавици срез Бања Лука усташе су на дан Св. три Јерарха 1942. године побили 126 лица. Долазећи од Бање Луке возом, усташе су напустиле воз код железничке станице Ивањска, распоредиле се и пошле у село, убијајући свакога на кога су наишли на путу или кућама.

Плоча - Удбине

У селу Плочи срез Удбина јула 1941. године поклано је и побијено преко 100 људи, жена и деце. Поједине жене су дизали из бабиња и заједно са дететом убијали“.

Плитвичка језера

Крајем маја 1941. године хрватске усташке власти су покренуле све Србе из села око Плитвичких језера и протерале их у Двор у Босну, "са мотивацијом да на Плитвичким језерима и околици, као хрватском купалишном месту, не сме бити ниједног Србина". Њихове куће домаћи Хрвати су прво опљачкали па онда већину попалили. Сви ови Срби исељени су по наредби великог жупана у Бихаћу Љубомира Кватерника. Међутим после три месеца, када је италијанска војска запосела Лику, ови су се Срби вратили на згаришта својих домова. Прота Богуновић Никола парох у Притоци, као очевидац каже да су месеца јуна 1941. протеране све српске породице из цијеле општине Плитвичких Језера. Све што су имали од покретне имовине остало је у кућама. "Једне кишне ноћи сав тај народ, праћен наоружаним усташама, превезен је на реквирираним колима околних села непосредно испред мог парохијског стана у Притоци. Поворка кола трајала је три часа. сав овај народ избачен је и остављен по селима од Босанског Петровца до Дрвара".

Попово Поље - Херцеговина

У Поповом Пољу, у Херцеговини, многе девојке биле су силоване па онда бачене у јаму. Међутим било је случајева да су "девојке радије скакале у локве него да дозволе да их обешчасте усташки зверови".

Притока - Бихаћ

Цркву у Притоци срез Бихаћ усташе су запалили, али како није потпуно изгорела, минирали су је и срушили.

Прњавор

Хрватске власти су у обесправљености изједначиле Србе са Јеврејима и Циганима. У Прњавору су Србе прогласили грађанима другог реда, чак и иза Цигана чергара.

Равно Рашће - Глина

У лето 1942. године приликом једног напада усташа и домобрана на село Равно Рашће срез Глина, одведено је много жена и деце. Том приликом одведено је троје деце Стојана и Кате Паланчанина, и то Никола стар 12 година, Драгица 11 и Петар 6 година. Деца су прво транспортована у затвореним вагонима у Јасеновац у којима су остала 8 дана под стражом без хране. Одатле су их аутобусима пребацили у Стару Градишку, стрпали их у једну велику бараку, раније шталу за коње. Прва три дана нису добили ништа за храну, а четвртог су добили неко "упарено брашно". Пошто су одвојили децу од родитеља, сву женску децу до 9 година послали су у Порићанце, а у Градишци су остали само мушкарци изнад 12 година, које су обукли у усташку униформу. Од неколико хиљада, колико их је ту било, хрватске власти су око 400 дечака послали у Горњу Ријеку ради похађања школе, од којих је 200 помрло. Збох напада партизана на Горњу Ријеку усташе су са децом побегле у Јаску, а када су партизани заузели Јаску, заробили су све усташе и око 7000 деце, која су ту била у логору. После 24 часа партизани су напустили Јаску, повели су са собом децу до Мрзлог Поља, где су их Немци бомбардовали. Тада су партизани одвојили одраслије дечаке и повели их са собом а остале оставили у Мрзлом Пољу, где су их поново преузеле усташе, потрпале у аутобусе и одвели у Самобор. Ту су остали 8 дана у једном логору. Одатле су одведени у Загреб, уписани код црвеног крста и после неколико дана распоређени. Мали Никола био је смештен код Антона Јежека у Великом Буковцу код Лудбрега, где је чувао марву и радио све кућне послове. Јежек и његова породица су га терали да иде у католичку цркву, али он то није хтео чинити. Сестра Николина Драгица, која је из Градишке послата у Порићанце, нашла се са братом у Мрзлом Пољу. Ту је неко време остала код жупника, али како је била сврабљива, није је хтео даље задржати, већ ју је уступио једној жени. Код ње је била 6 недеља. Одатле су је усташе одвеле у Самобор, затим у Загреб па у Лудбрег, и најзад је и она доспела у Велику Буковицу. Ту ју је узео католички жупник Мата Гожин, дао је у школу код часних сестара, које су је приморале да сваке недеље иде у католичку цркву. Николини и Драгичини родитељи који су били избегли у Србију, успели су да их преко пријатеља, нађу у Великој Буковици, и да их 12. јула 1943. године доведу у Србију. О трећем детету нису ништа могли дознати.

Рудо

У Рудом у Босни чим су отишли Немци и усташе успоставили своју власт одмах су почели терор над Србима."Хрватски војници" су по Рудом хватали и мушкиње и женскиње и резали им са опанака носеве, бацали са глава шајкаче и мараме и одузималис сељачке копоране и јелеке, при чему су гадно псовали, вређали, женскиње срамотили па често и шамарали. По српским сељачким кућама се почело са пљачкањем.

Рујница - Цазин

Крајем јула 1941. године у село Рујницу срез Цазин дошли су наоружани муслимани усташе и похапсили велики број Срба. Тада су из Рујнице одвели у Цазин 450, а у Врсту 300 Срба. Они који су одведени у Врсту, отерани су на брдо Курјаково у близини жандармеријске станице где су ископали себи јаму, преко њих посули креч, а хаљине убијених Срба поделили између себе. Од свих ових несрећника успели су да се спасу само двојица: Ђука Шамија и Ђока Шевић. Они су били само рањени и у јаму бачени. Када се спустила ноћ усташе су отишле, а ова двојица су изашла из јаме, отишла у село и испричала шта су све доживели. Они пак Срби који су одведени у Цазин задржани су неколико дана у затвору у којем су страшно тучени и грозно мучени. Једног дана су их голе свукли и извели из затвора одвели на Бело брдо близу Цазина, побили закопали а њихово одело усташе су између себе поделиле.

У селу Рујевцу, срез Цазин, усташе муслимани су силовали малолетне српске девојчице. После једног покоља мушкараца ухватили су и одвели у шуму Мику Шамлију, чијег су оца Јавана пре тога убили. Пошто су је силовали пустили су је да иде кући.

напомена у оригиналу: село Рујевац вероватно село Рујница

Сански Мост

У време злочина у Босанској Костајници извршен је покољ Срба и у месту и срезу Сански Мост.

Изузев 12 Срба који су успели да побегну у Србију, сви остали људи из Санског Моста су побијени.

Свиница - Костајнички Мајур

Свиница, село у Банији, било је позорница једног грозно призора. Усташе су ту ухватиле једног православног свешетника Данета Бабића, закопале га живог до појаса и стале дивљачки да играју око њега. Али сваки пут када би се неки од њих приближио мученику, потезао је нож и одсецао му комад меса. Мучење овог свештеника трајало је више сати и његово тело које више није имало људски облик, остављено је на лицу места да служи као пример.

напомена: у оригиналу "село Свињци" вероватно село Свиница

Сисак

У Сиску су за Србе и Јевреје повишене све државне таксе за 100%

Сјеверско - Рогатица

У селу Сјеверско срез Рогатица усташе су "у школској згради затворили око 70 Срба - жена, деце, стараца, бацили у зграду бомбу, а затим зграду запалили и унутра су скоро сви изорели. Три жене су успеле да побегну из запаљене зграде и са опаљеним лицем дошле у Ужице. Слично се догађало у многим другим местима НДХ.

Слатина - Бања Лука

У бањи Слатини срез бањалучки, Србима Јеврејима и Циганима било је забрањено лечење и купање.

Сремска Каменица

У Сремској Каменици усташе су одмах отпочеле пљачкање и развлачење покућства из официрских и подофицирских станова. Жандармеријске школе, из Енглеско-југословенске болнице за децу туберкулозних костију, из многобројних вила и станова Срба, Новосађана, расејаних по каменичким виноградима, затим из Домаћичке школе Краљевског фонда и то у корист тамошње римокатоличке жупне цркве. Усташе су отимале и оно мало понеких ствари, стоке и другог, српским изгнаницима из бачких колонија, који су се непрегледним масама пешице преко Фрушке горе, повлачиле у правцу својих некадашњих огњишта, остављајући за собом, гробове деце, стараца и старица, помрлих од умора и глади и злостављања. Одузимало се одело, обућа, и све до доњег рубља војницима Србима који су се враћали својим кућама у Бачку и обратно из Бачке у Србију.

У Сремској Каменици прописују се драконске казне за оне који у одређеном року не скину ћириличне натписе са радњи и кућа". Премазани су сви натписи писани ћирилицом на приватним и јавним зградама. Такође се уништавају и све књиге писане ћирилицом. "Трговачки натписи ћирилски на кућама одмах скинути". На "граду" деспота српског светог Стевана Штиљановића усташе су са дечурлијом полупале национални и верски грб. Све националне слике а на многим местима и иконе покупљене су из надлештва и кућа и спаљене у општинском дворишту.

Сремска Митровица

У лето 1942. извршен је општи покољ Срба у Срему. У свим варошима Срема вршена су масовна убијања грађана и сељака из околних места. Али је нарочито гнусно и свирепо извршено опште и масовно убијање Срба у Сремској Митровици, куда су довођени и Срби из других сремских срезова: вуковарског, шидског, илочког, румског, иришког, сремскокарловачког и старопазовачког. Из Шида је само једног дана одведено у Сремску Митровицу 300 Срба и тамо на гробљу поубијано. Крајем месеца августа 1942. Године 3.000 Срба из Сремских Карловаца и околине утоварено је у теретне вагоне и одведено у непознатом правцу. Из Бешке, Крчедина и неких других села „поред Дунава“ покупили су Србе и натерали су их у Дунав, који се нису у води удавили из пушака су их убили“. Из села „Гргетега, Ремете, Буковице покупили су све Србе, без разлике на старост и пол, стерали их у једну шуму и побили“. У то вереме само у Сремској Митровици убијено је више хиљада Срба.

Српске Моравице

Месеца јуна 1941. око 30 усташа помогнути домаћим присталицама похапсили су све виђеније Србе из Српских Моравица, а међу њима и старог протојереја и архијерејског намесника Владимира Дујића, одатле су их све послали право у Огулин, а после два дана у логор Даницу код Копривнице. У логор су стигли 17. јуна и на самом улазу страшно претучени и измрцварени. Проту Дујића ударио је неки усташа предметом по очима, разбио му наочаре које су га повредиле, ухватио за браду ишчупавши прамен длаке заједно са кожом . Проту је облила крв, али ни гласа није пустио од себе овај стари свештеник". 30. јуна прота је са још 250 Срба упућен у Госпић где је са још неким свештеницима, између 1. и 2. јуна, страховито претучен, и од тада му се губи савки траг.

Усташе су жени проте Дујића из Српских Моравица "забијали су игле у лице и чело и потпуно је унаказили".

Стабанџа - Велика Кладуша

Око Св. Илије муслимани усташе из села Мразовац, Бучевци, Варошка Ријека и Бужин напали су село Стабанџу, и извршили свиреп покољ. "Убијали су нас", каже један сведок "секирама, виликим ножевима, косама, вилама и разним другим оружјем". Везивали су по 50-100 Срба и тражили "таквог муслимана који је могао најбоље да сече српске главе", да бих их убио, зашта је добијао "заслужену награду".

Требиње

У Требињу је као и у многим другим местима истакнут натпис: „Србима, Жидовима и псима забрањено долазити у паркове“

Тузла

У Тузли су усташе, првих дана по оснивању НДХ, формирали једну свечану поворку, дошли са музиком пред споменик краља Александра, одсвирали посмртни марш и оборили споменик кличући Павелићу. Затим је поворка отишла до дома Краља Петра и ту на исти начин срушила бисту Краља Петра, а пред реалном гимназијом бисту др. Ђорђа Лазаревића. Затим су дошла кола за ђубре градске општине па су на њих натоварили све бронзане остатке поменутих споменика и одвукли.

У Тузли су скинуте табле на којима су имена улица написана ћирилицом и постављене нове са именима римокатолика и муслимана написаних латиницом. Владичанској канцеларији у Тузли дат је рок од 3 сата да се скине ћирилички натпис са установе једне њихове задужбине.

У затвору у Тузли постојао је нарочит начин мучења Срба. У једној посебној соби налазило се једно велико буре "на чијим се дугама изнутра са свих страна били причвршћени железни ексери. Често су усташе изјутра изводили по више затвореника и једног по једног трпали у буре, па онда буре котрљали тако да су ексери парали тело, а из рана је цурила крв коју су усташе другим затвореницима показивали". Затим су их измучене вадили из бурета и секли им уши, нос вадили очи и зубе, одсецали руке и ноге, док нису умрли.

Тук Војни

У овом Српском селу у Горском Котаруусташе су 1942. године запалили, срушили и уништили Српски Православни храм посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу из 1759.године.

Цазин

Крајем јула 1941. године у село Рујницу срез Цазин дошли су наоружани муслимани усташе и похапсили велики број Срба. Тада су из Рујнице одвели у Цазин 450, а у Врсту 300 Срба. Они који су одведени у Врсту, отерани су на брдо Курјаково у близини жандармеријске станице где су ископали себи јаму, преко њих посули креч, а хаљине убијених Срба поделили између себе. Од свих ових несрећника успели су да се спасу само двојица: Ђука Шамија и Ђока Шевић. Они су били само рањени и у јаму бачени. Када се спустила ноћ усташе су отишле, а ова двојица су изашла из јаме, отишла у село и испричала шта су све доживели. Они пак Срби који су одведени у Цазин задржани су неколико дана у затвору у којем су страшно тучени и грозно мучени. Једног дана су их голе свукли и извели из затвора одвели на Бело брдо близу Цазина, побили закопали а њихово одело усташе су између себе поделиле.

Чапљина

У Чапљини одмах после одласка италијанске војске 17. IV 1941. Године, дошло је 500 наоружаних усташа „од Љубушког“ под вођством Пере Јукића, тговца из Чапљине. Сви су били сами Хрвати, још истог дана уз помиоћ и суделовање домаћих Хрвата и мислимана приредили су демонстрације против Срба. „Навалили су на српске радње и приватне куће које су потпуно демолирали и опљачкали. Тај дан су усташе убиле секиром: Стевановић Саву и Митровић Јелку, сељаке у њиховим кућама. Затим су запалили кућу Зуровца Пере и Душана, земљорадника, Стевић Чеде, земљорадника и Шкора Душана, железничара. Исти дан усташе су неколико Срба које су нашли у кућама, одвели у затворе среског начелства, односно испоставе, и тамо премлатили.

У Чапљини и околини само у јунском покољу убијено је 526 мушкараца, жена и деце. У ноћи између 25. и 26. јуна код Опузена су убијена 294 лица. Из села око Чапљине у злогласни „Силос“ код села Тасовчића затворено је око 300 Срба који су одведени на разна стратишта и ликвидирани. Од 22. до 26. јуна у суседној Габели похапшено је 170 Срба, који су на ретко свиреп начин ликвидирани на стратиштима код Крижа и Опузена.

Од 1.760. до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1.649 лица, а то је 15 пута више него што су их убили Италијани, Немци и четници.

Чуклинац - Козарска Дубица

Крајем 1941. године из Кордуна дотерано је у логор Јасеновац 200 жена и деце. Међу њима је било само неколико старијих жена, а остале су биле младе, а деца мала. Сви су они преко залеђене Саве отерани у место Чуклинац, затворени у једну шталу и у њој изгорели. "Врисак ових несретних жена и деце чуо се преко Саве у селу Уштици".

Шид

У дворишту среског суда у Шиду истерали су жене, децу и људе, пустили воду из чесме и натерали их "да седну у воду", а усташе су то гледале и тиме се забављали. Како су сви имали руке везане на леђима, а од силних батина изнемогли, многи нису могли да седну на земљу, већ су потрбушке падали. Виктор Томић их је ногама тукао и газио по њима.

Усташе су у августу 1942. године затвориле много Срба, а међу њима и Кузмана Славујевића. Када је око 5 сату ујутро дотеран у двориште среског начелства "и видео доведену малу српску децу, толико је био ганут, а у исто доба и разјарен, да је усташама псовао мајку". Како су му руке биле везане на леђима, ухватио је зубима најближег усташу за гушу". У том моменту му је прискочио Виктор Томић, ударио га железном полугом по глави тако жестоко да је одмах онесвешћен пао на земљу. Да би га привели свести, полили су га водом, однели у подрум, где је било других Срба затвореника, и ту му пред свима најпре чупали клештима нокте са ногу и руку, а потом му ножем одрезали обе руке заједно са плећкама, те је у највећим мукама умро.

У Шиду су Срби ужасно тучени и на све могуће начине злостављани. Домаће усташе су их нагониле да један другоме лижу крв из рана, па их онда пустили кућама. Кузману Славујевићу су пред већим бројем Срба, чупали клештима нокте, са руку и ногу "а потом ножем одрезали обе руке заједно са плећкама тако да је у највећим мукама умро". У дворишту котарске општине у Шиду Србе су тукли "кочевима, секирама, столицама, и неким гуменим пендрецима, који су на врху имали неко шиљато железо које је са жртава чупало месо".

У селима шидског среза у разним саопштењима се увек наглашавало да се то и то „забрањује Жидовима, Циганима и Србима“

Уцене

Срби су између осталог уцењивани и у виду разних контрибуција. Тако је у Шидском срезу појединим селима било одрђено да плате 100,150 па и више стотина хиљада динара. Село Батковац имало је да плати 150.000. Разрез је био учињен према имовном стању грађана, тако да су појединци имали да дају између 5.000 и 20.000 динара. Сваком Србину који није дао новац саопштавано је да се одмах сели у Србију, а целокупна имовина му је одузимана у корист хрватске државе. При полагању новца свако је мора да потпише изјаву да новац даје драговољно "за унапређење усташког покрета". Угледни трговац Молдован из села Јамена, није донео тачно назначену суму у одрђени час, па је због тога заклан у усташком стану у Шиду.

Напомена: Вероватно село Батровац у оригиналу село Батковац.

Приликом пљачкања српских кућа у Срему усташе су односиле "боље капуте, бицикле, златнину, готов новац", а поред тога "маст, брашно мушке астраганске шубаре, чизме, шиваће машине и све што им је пало шака".

Извори

  • Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991).
  • Никола Богуновић прота, у Петровцу на Млави 12. VIII 1947. год (П)
  • Фрањо Рачки "Документа" pp. 190.
  • Рајко Софреновић, прота, Брчко, 12. VIII 1947 год. (П)
  • Јован Поповић, свештеник Бугојно 3. XI 1947. год. (П)
  • Димитрије Странић, радник из Ведрог Поља, Срез Госпић, Београд 24. VI 1941. год.(К)
  • Убице у божје име – Ерве Лоријер Филип Вишњић – Београд pp. 1987 48
  • Даница Праштало, учитељица из Мале Ператовице срез Грубишно Поље
  • Божидар Митровић, прота Дубровник 2. VII 1947. год. (П)
  • Владимир Поповић, протојереј , Требиње 15. VII 1947. год. (П)
  • Прогнани Срби у Загребу у Хрватској (Министарство унутрашњих дела)
  • Извештај протојереја-ставрофора Исе Пејиновића арх. заменика Горњо-карловачке епархије, у Београду, марта 1942. године
  • Даринка Хајдуковић уч. из Средње Горе, срез Удбина, Београд 23. августа 1942. године (К)
  • Јован Јовановић, прота у Прњавору, 17. IV 1947. год (П)
  • Тодор Љубичић, пензионер из Сиска
  • Јован Кукић, свештеник у Ољасима, срез Славонска Пожега у Жагубици 20. јула. 1941. године (П)
  • Врањешњвић, свештеник бања Слатина (срез бањалучки) 21. VIII 1941.
  • Мирољуб Гудулић из Ирига, Делија Славујевућ из Шида, Јоцо Новак из Сремске Митровице, Београд 16.IX 1942. год. Слободан Бошковић учитељ из Мартинаца, Београд 28. IX 1942. год (К)
  • Милан Шакота из Требиња
  • Бранко Савић, свештеник из Моровићасрез Шид, у Кораћици 1. септембра 1941 (П)