ЂУРЂЕВДАН - Сарајево, 06.05.1942.

Било је то хладно сарајевско јутро, шестог маја 1942. године. Хрватске и муслиманске усташе НДХ, наредили су да се Србима у Сарајеву припреми “ђурђевдански уранак”. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускотрачне жељезнице, па је воз из Брода, ушао у град. На Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде, махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Усташе су узвикивали: “Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!”.

На вагонима је писало “седам коња или четрдесет војника” а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан, из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према логору, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевског културног друштва “Слога” у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: “Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!

По доступним сведочењима, усташе су због пјесме затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац, из кога се није више излазило, стигло jе двије хиљаде душа.