Изјава на саслушању Ибрахима Мехмедовића - усташког злочинца

Из архиве београдске полиције: старешина кварта VIII, Војислав Јовановић извршио је саслушање ИБРАХИМА МЕХМЕДОВИЋА, ухваћеног у Београду у униформи немачког војника. Он је био усташа и пребацио се у Београд да убија немачке војнике, како би то онда изазвало репресалије против Срба.
Ево шта је овај усташа изјавио на саслушању:

"Зовем се Ибрахим Мехмедовић, од оца Алије; Хрват; рођен сам 3. априла 1919. године у... (места се не сећа). Вере муслиманске. Капитулација ме је затекла у Сремској Митровици, одакле сам се вратио кући. Код куће сам остао свега 8 дана, када су ме позвали у Глину. Ту сам се обукао и ступио у војску НДХ.

У Глини сам остао свега 20 дана. Тада нам је наређено да обилазимо околна села и "ватамо Србе" - мушкарце од 13 до 40 година. Дакле, оно што је најздравије и за живот најспособније.

Мој се сатник звао Јосип Добриж. И моја је сатнија једнога дана пошла у села...

Прво смо блокирали село... па смо после нас 30 упућени у село да вршимо скупљање мушкараца, свих редом. У прво време смо их хватали лако и без отпора са њихове стране. Доцније смо наилазили на оружани отпор, али је сваки такав, који би подигао оружје на неког нашег, био одмах искасапљен. Мени се у једном селу десило да је један младић на мене потегао нож, и заклао би ме да га један мој друг није предухитрио и с леђа му зарио цео бајонет, тако да је одмах пао мртав.

Све мушкарце, које смо успели да сакупимо, дотеривали смо у затвор; тамо су били свлачени голи и боси и у таквоме стању остајали су по 10 - 20 дана, за које време храну нису добијали - само по мало воде. Из затвора смо их одводили у православну цркву, која се налазила ту у вароши. У цркви су остајали преко целога дана, до пада мрака. Чим падне мрак, из сатније одвојено је по 10 - 15 војника. Они су требали да врше клање. Одвојени су у нарочиту собу и тамо служени разним пићима. У полупијаном стању упућивани су у цркву - на "посао". А "посао" је почињао око 10 сати.

У цркви није било осветлења. Били су одређени људи који ће цркву осветљавати помоћу ручних електричних лампи. Почели смо са клањем. Срби су на нас јуришали као пашчад, али су одмах били смрвљени - ударцима наших ножева. Бранили су се голим рукама очајнички; скакали су на нас, ударали нас ногама у стомак и где год су могли да нас докаче. Неки су покушавали да се спасе бегством - црква је била затворена, напоље се није могло. Клали смо их као пашчад. Кад су видели да им нема спаса и да ће сви помрети, још незаклани (док на њих није дошао ред) викали су у сав глас: "живео краљ Петар", "живела Србија", "живели Срби", "доле усташе", "доле Павелић". Тако је то клање трајало све до 4 сата ујутру. После су камионима односили лешеве и бацали их у реку. Како сам дознао од мојих другова, у овој је цркви клање вршено 10 пута. Ја сам у клању учествовао четири пута. Клао сам својом руком.

У овој цркви је могло да стане око 1.000 људи. Доцније сам од мојих другова сазнао да је само у овој цркви заклано око 12.000 Срба. Крви је било толико да се преливала преко прага и текла напоље.

Два пута сам учествовао у стрељању Срба, на реци. Ту су дотеравани старци и младићи. Били су везани "спрегом" један за другог. Стрељање је вршено по групама. Једна група је бројала 300 - 350 људи. Стрељани су поред саме обале. Ми смо их убијали стројницама. Полумртви падали су у реку; вода их је носила даље. Незнам тачно колико је овде и овако стрељано. Само сам ја учествовао два пута.

Другови су ми причали да је ту поред реке постојала и једна шума у којој су Срби такође стрељани. Колико је тамо стрељано незнам, јер ја у тим стрељањима нисам учествовао.

У прво време клаили смо само мушкарце. Доцније и девојке и жене и то само од 15 до 20 година; после и старије све до 50 година. Жене смо затварали у посебне затворе. У прво их време нисмо мучили, али је свакоме од нас било дозвољено да узме коју год женску хоће и да са њом ради шта год хоће. То су исто радили и наши официри. Оне су нам служиле за уживање; нисмо пазили на њихову чедност и девичанство. Напротив, оне које су дотле биле невине, пружале су нам највише уживања. Њихово опирање и борба да сачувају њихову част и девичанство - ништа им помагало није. Која је остала до краја упорна била је убивена. Доцније су неке од ових жена пуштене, а неке су остале и даље узатвору.

За купљење Срба по селима око Глине биле су одређене две сатније: једна сатнија Јосипа Добрића, а друга Цвитковића Михајла, учитеља из Сплита. После извршеног клања, ова два наша официра шетала су кроз варош са обешеним око врата по два низа очију извађених од Срба и по три низа ушију и носева исечених са убивених. Тако су се накићени шетали после сваког клања у цркви.

Када су по селима били већ скоро сви покупљени, одредили су моју сатнију да и даље врши претрес по селима, хвата и убија оне који сузаостали. Оне које смо на овај начин хватали нисмо одводили узатвор; мало их је било остало, па смо их ликвидирали на лицу места. Ово смо радили на обај начин:

Једно месец дана после свршеног онако масовног убијања Срба, нисмо дирали никога. Да би се народ ослободио и они који су побегли од куће да се врате својим кућама. Кад смо почели поново да требимо Србе, улазили смо у села изалазили у сваку кућу српску; нарочито у оне за које смо чули да су се мушкарци, који су били избегли, вратили. Прво смо над женама вршили обљубу. Ако би се у тој кући неко томе успротивио, одмах је био бајонетима искасапљен. Мени се десио једном овај случај: упали смо у једну кућу. У њој је било четири ћерке; најмлађа је имала 12, а најстарија око 23 године. Поред ћерки био је и један син - јединац. Чим смо ушли одмах смо се дали на посао. Ни најмлађа није била поштеђена. То смо радили на очиглед родитеља. Када су девојке почеле да запомажу, отац то није могао да гледа, и појурио је напоље. На вратима је био дочекан и избоден бајонетима. Пао је на земљу; ми смо га боли и даље. Његов син је појурио оцу у помоћ, али је и он дочекан бајонетима, пао преко оца. Женске су запевале, ми смо се смејали; браниле су се рукама, гребале нас ноктима по лицу, ритале су се - али све им није ништа помогло. Ми смо извршили свој посао. Неколико се је нас изређало. После тога су оне биле искасапљене ножевима.

Посматрао сам и овај случај: неки моји другови из сатније ухватили су једног младића. Везали га. Тако везаног почели га мучити. Прво су му одсекли уд и ставили му га у уста. После тога сасецали су му месо на бутинама и у ране стављали со. Он је запевао, али му то није ништа помогло.

Има још много оваквих и сличних случајева. Само ја у њима нисам учествовао, па се одмах не могу да сетим. Доцније ћу се сетити, па ћу вам и њих изнети.

После краћег времена нас 30 (15 из моје сатније а 15 из друге) одређени смо да се пребацимо у Београд. Имали смо наређење да вршимо убијање Немаца по улицама и то само ноћу или када нам се год укаже згодна прилика. Убијање Немаца вршили смо зато, што су после тога Немци за свакога Немца стрељали по 100 Срба, које је требало што више побити.

Обучени смо били у немачку униформу - били смо у служби Немаца као њихови војници. Оружје и муницију смо добијали од Немаца - ради одржавања реда у Београду. Новац нам је слала наша сатнија преко курира, који нас је стално обилазио.

Нас три становали смо у једној згради преко пута железничке станице. Била је то врло велика зграда - сада се не сећам како се звала, али мислим да је то инвалидско удружење. Ту нисмо дуго остали, јер нам је било врло тешко да вршимо наш задатак - било је много Немаца и Вермахт полиције. Бојали смо се да нас не открију. Преселили смо се у Краља Александра улицу. Тамо смо остали све до сада, док нисам ухваћен. Где се сада моји другови налазе незнам.

О убијању Немаца слали смо извештаје нашој сатнији стално. Она нам је на раду стално захваљивала, јер су Немциза сваког убијеног свог, стрељали по 100 Срба.

Више пута смо учествовали у блокирању улица. Хватали смо Србе - ради вршења одмазде, ради стрељања. Уопште хрватски нисмо говорили, већ само немачки; правили смо се да српски уопште не разумемо и слушали смо шта грађани говоре. Они су се питали ко ова убиства врши. Неки су мислили да то раде сами Немци; други су мислили да ове лешеве, тј. мртве Немце сами Немци са Крита доносе, остављајући их на улице преко ноћи - само да би могли да врше убијање Срба, да се истреби српски народ. Немци су их доносили авионима и преко ноћи бацали. Међутим то није било тачно; убиства смо вршили ми, јер смо хтели да се светимо Србима.

За сада немам више шта да кажем, јер се не сећам. Ако се сетим забележићу па ћу вам други пут саопштити. Али ја мислим да је за сада доста."

Радослав Грујичић, помоћник шефа IV антикомунистичког одсека Специјалне полиције Управе града Београда: Подаци