Мартовски погром над Србима на Косову 2004. године

17.марта 2004. године на Косову је почело дводневно насиље Албанаца над тамошњим Србима. У нередима, названим "мартовски погром", убијено је најмање 19 особа, уз укупно око 1.000 повређених. Протерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката. Иако истрага никада није стигла до организатора, из међународних мисија већ годинама нема ни гласа о евентуалним новим детаљима.

Мартовски погром 2004. означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански екстремисти.

Мартовском погрому 2004. су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.

Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српске културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.

Процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала и/или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није желела да осујети или спречи нападе.

Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.

Након повлачења војске и полиције Југославије са територије Косова и Метохије, неалбанско становништво је постало мета напада ОВК и других криминалних група. Бројна убиства, отмице и уништавања имовине су се догодили у присуству међународних снага.

Нереаговање КФОР-а на насиље албанских екстремиста је уверило чак и оне Албанце који су били против насиља да међународна заједница јасно подржава идеју екстремних политичких група о Косову и Метохији без неалбанаца.