Отац Харитон

15. јуна 1999. године, нешто пре 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своју последњу причест и кренуо у град по намирнице. У самом центру Призрена зауставили су га до зуба наоружани терористи и одвели га у непознатом правцу.

Ова отмица, да ствари буду далеко језивије, одвила се пред очима немачких војника у саставу КФОР-а на Косову и Метохији, а чак је и један страни новинар присуствовао киднаповању српског свештеника и о томе обавестио епископију!

Отац Харитон је зверски убијен уз повик "Алаху екбер", одсечена му је глава, а његово тело закопано је у месту Тусус код Призрена.

Тело је пронађено у близини Призрена тек 8. августа 2000. године од стране Комисије за есхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Глава свештеномученика Оца Харитона није пронађена до дана данашњег. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време. Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена. Сведоци су касније потврдили да су безбожници након бруталног убиства играли фудбал са лобањом светог Харитона.

Мошти мученикове нађене су без главе. Утврђено је да је она одсечена оштрим предметом. Подрасник и џемпер били су у пределу срца на неколико места избодени ножем. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа, попут првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева.

Тело мученика Хаитона потом је пренето у Грачаницу, а након тога пренесено је у његов први манастир - Црну Реку. То је уједно био и први гроб у црноречком манастиру, од његовог оснивања.

Овај свет отац Харитон је угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у сељачкој породици са много деце, отац му се звао Будимир, а мајка Милка Лукић. На крштењу добио је име Радослав. Живот најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима. Стога одлучује да живот проведе монашки.

Код његове породоице та одлука, као што је у највећој мери то општи случај, изазива отпор и негодовање. Његова сестра каже да су га покушали да га одврате на разне начине па га и подсећали да "ако се замонаши неће имати своју породицу, своју децу". На то је отац Харитон одговорио "ни Свети Сава није имао децу па га деца и данас славе и помињу". Монашки пут је започео у манастиру Црна Река, код Рибарића, 1995. године. Иако је отац Харитон био немилосрдан непријатељ телу своме и строго осуђивао слабости своје, он је према братији био благ и кротак, предусретљив, састрадалан и пријатан са својим осећајем за умесну и крајње умерену шалу. Речи оговарања, осуђивања или ниподаштавања других беху далеко од њега.

Таква његова ватрена ревност, усрдност на свим манастирским послушањима, безпоговорна послушност и умешност у многим пословима били су разлози што је он, после двоипогодишњег искушеништва у Црној Реци одређен за сабрата манастира Светих Архангела код Призрена који се у то време обнављао и очекивао своје прво братство после запуштања у турско време. Замонашен је 1998. године, а то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година !