Злочини Аустро-угарске над Србима у Србији

Аустроугарска војска чинила је многе злочине у Србији над недужним цивилним становништвом, убијајући их, палећи, набијајући на бајонете.

У првој години Првог свјетског рата на смрт вјешањем у Србији је осуђено око 30.000 људи, углавном цивила. 100 година након "великог рата" аустријско друштво тек се почиње суочавати и с овим дијелом своје повијести.

"Војска Аустроугарске монархије је над цивилним становништвом чинила страшне злочине и далеко од тога да је то била војска високих моралних начела. То се ријетко спомиње и с тим дијелом повијести друштво се још није суочило. Погрешно је такођер рећи да је рат био неминован, он је био неминован јер га је службени Беч желио по сваку цијену. Рећи да је рат био неминован је наравно пуно једноставније него се запитати тко је за рат одговоран и на тај начин се друштво и данас амнестира од одговорности за ту велику катастрофу", каже Peter Fritz.

О злочинима Аустроугарске монарије, додаје Peter Fritz, не зна се много, јер се овом темом бавило јако мало аутора и историчара. Један од њих је Anton Holzer који наводи како су злочини против цивилног становиштва наређивани из самог врха аустроугарске управе. Holzer описује злодјела над жидовским, пољским, руским и рутенским становништвом у Русији и Пољској те над српским, црногорским и босанским становништвом на подручју Балкана. Пропаганда машинерија његовала је тезу како је у Монархији постојао и унутарњи непријатељ, како од њега пријети велика опасност, што је између осталог кулминирало и крилатицом "Serbien muss sterbien" ("Србија мора умријети").

Тако су војници Аустроугарске монархије у Србији наређивали да се "истријеби и попали све што је српско", а вјешања и масовна стријељања била су ратна свакодневица. Holzer детаљно описује неколико злочина у Шапцу и наводи да су масовна убиства пратиле пљачке, палеж и силовања.

Дојава локалног шпијуна о томе да се у одређеној кући крију "издајници" била је нпр. довољна да се цијела породицаљ осуди на смрт вјешањем. Неријетко су вјешани и свештеници, под оптужбом да у народу шире дух издајништва. Различити извори наводе да је у току прве ратне године на смрт вјешањем у Србији осуђено око 30.000 људи.

Широм данашње Аустрије налазили су се бројни логори. У њима су били затворени и многи руски, пољски и српски цивили, а услови живота били су тешки и сурови. Заробљеници су били и на присилном раду код локалног становништва, тако је један од њих власници пекаре за коју је радио поклонио огрлицу израђену од - костију штакора. И он је у замјену добио само комад хљеба.

Штампане су и продаване пропагандне "разгледнице“ по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људиподљуди“ – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неке од тих разгледница поручивале су да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.

Према тим тврдњама, Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда и чинила је то<стронг> с таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.
Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:

Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живе спаљиване.

Жене су одвођене на борбене линије и тамо подвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.

Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је "све било дозвољено“.