Бугарски и Аустроугарски злочини над Србима у Првом свјетском рату

Систематски терор и пљачка су свакодневица ставновништва Србије за време трогодишње Бугарске окупације од 1915. до 1918. године. Велики број записа из тог времена описује страховите последице те окупације. Злочини аустроугарске и бугарске војске у Србији током Првог светског рата (1914-1918) имали су обележја организованог и систематског прогона и терора који је спровођен не само у циљу војног и политичког сламања, већ и биолошког истребљивања српског народа.

Аустроугарски окупатор је у Србији и Црној Гори подвргао становништво безобзирној економској експлоатацији и завео крајње суров режим са трајним циљем да у Србији сломи свест народа о самосталној држави. Уништавао је културна добра, забранио ћирилицу, из школских програма избацио Његоша, Б. Радичевића, Змаја, Шантића и друге родољубиве песнике. Завео је преке судове и вршио интернирања у великим таласима и по 50.000 људи у злогласне концентрационе логоре, где је од терора страдао велики број људи а нарочито деце, због чега је међународни Црвени крст интервенисао.

Овакве прилике може се рећи да су Бугари једва дочекали па од новембра 1915.године у југоисточном делу Србије бугарски окупатор је завео безобзирну експлоатацију и неподношљив терор. Вршио је најбруталнију денационализацију српског народа, наметнувши му бугарску националност, језик, писмо и богослужење у црквама. У Нишу и Лесковцу су спалили све српске књиге, уџбенике и ђачке свеске. За све време трајања рата вршио је масовно убијање становништва што је изазвало спонтани покрет отпора народа.

Делфа Иванић која је са Надеждом Петровић идејни творац Кола Српских сестара, пише како су чланицу Кола српских сестара из Врањског одбора Милеву Шкриљићку, учитељицу, коју су Бугари исекли на комаде 1915. године на пијаци врањској усред дана.

У јануару 1917. отпочео је насилну мобилизацију свих мушкараца од 18 до 45 година старости. Због тога је 26. фебруара 1917. избио Јабланичко -Топлички устанак у околини Куршумлије, Прокупља, Пусте реке, Јабланице и Рибарске Бање, под вођством резервног поручника Косте Војиновића „Косовца“.


Посмртни остаци Срба у Сурдулици

Јаке окупаторске снаге (једна аустроугарска, једна бугарска дивизија, два немачка пука и велики број аустријским новцем потплаћених Албанаца са Косова) су га у крви угушиле средином марта 1917. године. После угушења устанка на најзверскији начин побијено је преко 30.000 људи, жена и деце.

Топлички устанак је био једини народни устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. Убрзо после уласка бугарских јединица на територију Србије, видело се да нова окупациона управа жели што брже да изврши процес денационализације. Пуковник фон Лустиг, аустроугарски официр за везу немачке 11. армије, ово је написао у свом извештају из фебруара 1916. године:

Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално. Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја (интелигенције) домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика.

Једна од првих мера Бугарске нове управе је била спровођење масовне депортације одраслих мушкараца. Генерални гувернер је 14. децембра 1916. наредио да се похватају сви војници између 18 и 50 година, као и сви учитељи, свештеници, новинари, посланици и сва сумњива лица. Међутим, под маском депортације, Бугари су извршавали масовна убиства. Људе су прво хапсили и наводно их упућивали у Софију, а заправо су их убијали на путу. Од самог почетка окупације била је забрањена употреба српских личних имена, натписа, језика и писма. Фон Лустиг је у једном свом извештају написао:

Тек коју недељу по заузимању Ниша, у граду се нигде није могао наћи српски натпис на улицама или радњама. Од Петровића, Марковића, Живковића, итд., једним потезом су настали Петрови, Маркови, Живкови.

Наредбом из 15. фебруара 1916. одузети су уџбеници и учила на српском језику. Наредбом из маја 1916. требало је одузети све српске књиге, мапе и слике из јавних установа, књижара и приватних кућа. Било је дозвољено трговати само бугарским књигама, као и књигама штампаним на другим страним језицима, сем на српском.

Међународна анкетна комисија је крајем 1918. године утврдила да је у крајевима око Ниша, Сурдулице и Зајечара убијено бар сто српских свештеника. По другим истраживањима, само у Врањском округу је убијено око 3500 људи. Такође је откривено да је већина људи који су наводну били слани у Софију, довођени у Сурдулицу и ту убијани. Рачуна се да је ту само у првих пар месеци окупације убијено између 2 и 3 хиљаде људи.

Од почетка рата Аустроугарске и Бугарске трупе нису поштовале одредбе међународног ратног права – Женевску конвенцију од 1907. године за заштиту рањеника, болесника, ратних заробљеника и цивилног становништва за време ратног сукоба.